Zbirka kratkih priča Feđe Gudića pod nazivom „Stojadin i druge priče“, donosi sliku „običnog“ čovjeka kojeg svakodnevno srećemo, a na kojeg gotovo nikad ne obraćamo pažnju.
Gudić kroz 28 priča čitaoca vraća u neko prošlo vrijeme, koje više ne postoji, ali koje je takođe vanvremensko i u kojem se svako pronalazi.
Ovo je Vaša prva zbirka kratkih priča, kako ste se odlučili na ovu formu?
Iskreno, ne znam. Možda zato što u kratkoj priči imate sve i početak i zaplet i kraj, a sve stane na dvije, tri stranice. A ako ćemo iskreno uvijek sam volio čitati mađioničara kratke priče, Čehova ali i Daria Džamonju i njegove priče u kojima bih se često prepoznao. Možda je i to imalo uticaja na mene.
Ko su likovi koji se pojavljuju u Vašim pričama? Da li su nastali na osnovu nekih stvarnih likova iz Vaše okoline ili su u potpunosti izmišljeni?
Sve priče i likovi u mojoj zbirci su bazirani na stvarnim događajima, osim priče “Ćutanje je zlato” koja je nadnaravna i mistična. Uostalom, apsolutna istina kao ni apsolutna laž ne postoje. Postoji samo miks istine i laži, sa većim ili manjim omjerom jedne ili druge kako u životu tako i u pričama. Priča “Morbidna pravda” u mojoj zbirci je priča o djevojci koja je pokušala samoubistvo i članak o toj djevojci sam jednom pročitao u nekim dnevnim novinama, ostalo sam u toj priči izmislio.
Koliko dugo ste radili na ovoj zbirci? Šta Vas je inspirisalo da počnete pisati?
Ovu zbirku sam pisao nešto više od godinu dana, a sve je počelo tako što sam svoju priču “Stojadin” poslao na konkurs “Priče iz komšiluka” 2017. godine, konkurs koji su zajedno organizovali veb portal Mondo i izdavačka kuća „Imprimatur“ iz Banjaluke. Moja priča je tada uvrštena u knjigu kratkih priča “Priče iz komšiluka” 2017. godine, a nakon promocije te knjige nazvao me je direktor izdavačke kuće “Imprimatur” Boris Maksimović i tako je i krenula naša saradnja. Naravno, pored Borisa moram spomenuti još jedno ime, a to je moj profesor istorije i prijatelj Ešref Karamustafić koji mi je bio od velike pomoći u realizaciji ove zbirke.
Objavljivali ste poeziju, šta Vam je draže prozno pisanje ili pisanje pjesama?
Pisanje pjesama je mnogo teže nego pisati priče. U nekoliko strofa u pjesmi vi morate iznijeti svu problematiku o kojoj želite da pišete. A moje pjesme nisu baš lako probavljive, malo su “teške” što bi naš narod rekao, a ljudi hoće nešto veselo, ko će slušati tuđu muku, što bi momci iz “Zabranjenog pušenja” rekli. Tako da sam otišao linijom lakšeg otpora, u svijet kratke priče.
Do sada ste uglavnom pisali kratku formu, da li ste razmišljali ikada o izdavanju romana?
Prije nekih pola godine sam napisao jednu kratku priču koju ću vremenom pretvoriti u roman. Samo što se moram prebaciti u roman “mode”, a prestati razmišljati u formi kratke priče. A to nije baš lako.
U Vašoj zbirci govorite o „običnom“ čovjeku i osobama na marginama društva, koliko pažnje dobijaju takve osobe i koliko je jednostvano pronaći se u njihovim životnim pričama i dogodovštinama?
Moje priče su o onim običnim “nevidljivim” ljudima koje svakodnevno srećete u prodavnicama, u Domu zdravlja, kafanama. Njih nema u istorijskim knjigama ali od takvih ljudi je istorija satkana. To su oni ljudi koje sistem i država svakodnevno ignoriše i onda kad se neko od njih pretvori u Artura Fleka iliti „Džokera“ onda se svi čudimo. Mi danas živimo u postčinjeničnom društvu koje se ravna prema osjećajima, a ne prema činjenicama i to je ogroman problem. A u toj križaljci, obični čovjek je uvijek na dnu ljestvice. Vi ovde na Balkanu svaki dan srećete potencijalne „Džokere“ na ulici, a da niste toga ni svjesni. Uostalom, svi smo mi latentni Artur Flek, neki više neki manje. Zato obični ljudi na marginama jesu važni, pa makar samo i u pričama bilo.
Zbirka priča u knjižarama širom BiH
-Trenutno završavam svoju novu zbirku kratkih priča, koje će ovaj put biti malo drugačije od “Stojadina”. Ali neću žuriti, „festina lente“ je moj moto. Što se tiče knjige “Stojadin i druge priče” nju možete kupiti u knjižarama „Kultura“ u Banjaluci, Tuzli, Bijeljini, Sarajevu, kao i u sarajevskim knjižarama „Buybook“ i „Connectum Klub“ knjige na Baščaršiji. Naravno, tu je i veb prodavnica izdavačke kuće „Imprimatur“ – kaže Gudić.
Srpskainfo.com
