Ova 2021. godina neumorno uzima mnoga dobra i draga lica. Jedan od onih koji nas je napustio u avgustu je Hasan Verem, legenda Haso.
U znak sjećanja i vječne uspomene na Hasu, profesor bosanskog jezika i književnosti, direktor Mješovite srednje škole „Bugojno“, Nedžad Milanović napisao je pripovijetku koja će sačuvati od zaborava neke od Hasinih anegdota.
Neki ljudi se rode predodređeni da ostanu živjeti u narodu.
Nisu to naučnici, umjetnici, izumitelji nečega, to su, jednostavno, ljudi iz naroda.
Žive bezbrižno, uveseljavaju druge, harizmatični su i narod ih voli, prepričava njihove dogodovštine, prenose neke njihove mudre i „mudre“ misli.
Jedan od njih je Haso.
Haso Verem.
Konobar Haso.
***
Sjedio sam mnogo puta sa njim.
Imao je uvijek radost u očima, tamnije kose, nehajne frizure.
Glavu je držao malo nakrivljenu ustranu, poput čovjeka kojega je „uhvatila“ promaha.
Ozbiljno je prepričavao neke svoje dogodovštine u kojima je bilo dosta toga namaštanog, ali s ciljem uveseljavanja ljudi.
Bio je kafanski lik, sa čašom u ruci u trenucima kad nije nosao čaše na konobarskoj „tevsijici“.
Nazdravili smo, a onda je započeo svoju priču.
– Upiso sam se u srednju školu u Mostar. Hah, Mostar, sunce, koke, život. Nakupilo se, brate, izostanaka, jedinica. Moji su živjeli u Kovačevu Polju. Znao sam da ću izgubiti godinu. Kod moje majke se iskupe one žene, nane, a ja im do ponoći pričam priče o Napoleonu, osvajao ovo, ono, vojskovođa, ratnik. Izmišljam, nije ni meni Napoleon jača strana. One slušaju. Kad su čule da sam propo nagodinu, uzbihuzurile se, digle hampu:“ Kako će on propast, naki učenik, on je najpametniji u okolini…“, govore uglas. „ Mrze ga, moja ti, ne mogu ga očima gledat što je onliko pametan…“. Da su znale da postoje protesti, sto posto bi sve otišle u Mostar pred školu, da me brane.
Smijali smo se njegovim pričama koje smo čuli mnogo puta do tada.
„ On je začetnik ove stand-up komedije“, reče jednom neko.
– A, onda smo otišli u Banjaluku u školu za konobare, Grga i ja. Propali na popravni iz historije obojica. Ja naučio stvarno sve, mislim sve… Grga nekako položio, došo red na mene. Ustanem, pita ona profesorica jesam li učio. Kažem da jesam i da sve znam od korica do korica. Kaže ona:“ Reci mi, kad je Lenjin umro“? E, jebaji ga, znam da je lani umro komšija Rasim, preklani Ibro i onaj jedan moj tetak, umro je i Smajo, a Lenjin, ne znam kad je on umro. „ Sjedi, jedan“, reče profesorica. Sjednem ja, a Grga se smije: Neka, neka, volim nego ne znam što“, govori on meni. Znaš li ti kad je umro, upitam ga. Kaže Grga:“ Ne znam, zaboli me za njim, baš me briga“. Ja dignem ruku i kažem:“ Molim, profesorice, evo ne zna ni Grga, a prošo. „ Ustani“, kaže mu profesorica, „ kad je umro drug Lenjin“? Usto Grga, okreće se, traži spas. Kaže:“ Kod nas se, profesorice, ništa nije ni čulo“. Majku mu, ko da su morali njima na Paloć posebno javit da je Lenjin umro, čuj, kod njih se nije ništa čulo.
Smijeh je odzvanjao kafanom.
– Meni onda profesorica dade pitanje humanizam i renesansa, nikad to nisam zaboravio do danas, a Grga propo.
Grga i Haso su bili poznati vakufski konobarski dvojac, veliki prijatelji koji su stalno, po pričama drugih, upadali u neke smiješne situacije koje su i oni prepričavali, zbijajući šale na svoj račun.
– Radili mi u gradskoj kafani, stari hotel, jutro, mahmurni. Na dnu sale sjede neki ljudi, njih šest-sedam i jedan u zelenoj uniformi. Priđem, pitam šta će piti, svi kažu, a ovaj u uniformi čita novine. Štaš ti šumar, pitam ja. On diže glavu, Branko Mikulić. Zaledim se ja, nije šumarsko nego lovačko odijelo. Kaže on: “Pošalji mi kulturnijeg konobara“. Vratim se ja, psujem. Pita Grga šta mi je, kažem da neki šumar traži drugog, kulturnijeg konobara. Grga se naljuti, otvori vrata i dreknu : „Šta je, bolan, šumar, šta hoš ti“? Tek tad skonta da je to Branko. „Jebem li ti, Haso, sve po spisku, pa ono je Branko Mikulić“.
Niko ga nije pitao šta je dalje bilo, nije ni bitno.
Haso nastavi drugu priču.
– Onda sam ja prešao radit u novi hotel „ Raduša“. Radio sam na aperitiv-baru. Tu su se iskupljali svi, a taj put je u hotelu gostovala pjevačica Ksenija Erker. Dama. Pitam ja šta će piti, ništa. Kažem ja, haj uzmi specijalitet hotela. „Koji“? Koktel, zove se „Bosanska tuga“. „Važi“, kaže ona. Okrenem se ja, sipam redom, malo vlahova, loze, soka raznog, konjaka, svega, jebiga… Mućkam ja to, a Ksenija pita gdje sam ranije radio. Kažem ja, u jednom hotelu u Londonu, a ona ne zna da nikad nisam dalje od Kovačeva Polja otišao. Ubacim puno leda. Popije ona jedan, traži drugi.
„ Kako si znao šta si sve sipo“, upita neko, Haso se poluokrenu prema njemu.
– Ma, otkud ću znat, sipam redom.
Smijeh.
– Popila ona tri ta moja koktela i nestade je. Treba počet pjevat, traže je, nema je nigdje. Odu u njenu sobu na spratu, leži žena, nije se uspjela do kraja ni popet na krevet, nego onako, privisila se, gornji dio tijela na krevetu, a donji visi preko one daske. Nije ni pjevala tu noć, nisu je mogli probudit nikako.
„Ubila je tvoja „Bosanska tuga“, dobaci neko kroz smijeh.
– Jeste, ujutro prolazi kroz aperitiv-bar, ugleda me, spusti neki kofer i reče: „ Seljačino jedna, pizda ti materina seljačka“, uze onaj kofer i ode. Teška je, ljudi, „Bosanska tuga“, ne može to neiskusna osoba pit. A, posebna je priča, nastavlja Haso stišavajući smijeh oko sebe, kad je Vicko došao po mene da idemo u Split na utakmicu, igro Hajduk s nekim. Moj ti je brak već tad bio poprilično klimav, nema me nikad, igram za raju i tako to. Pita me žena gdje ću, kažem da idem u Split na utakmicu, a veli ona: „ Hajde, dabogda se živ ne vratio“. Kažem ja njoj, ja odoh, a kad se vratim, dabogda te zatekao pečenu na ražnju. Moja majka, starica, sjedi, nešto plete i onako, preko naočala, kaže: „ Rodila ih majka, ja im lipa braka“. I tako, Vicko i ja pravac Split. Normalno, vratimo se za nekoliko dana.
„Sreća ti je pa si imo dobrog šefa“, reče neko od prisutnih, čekajući novu-staru priču.
Poznati osmijeh zaigra na Hasinom licu.
– Jest, baš dobar šef. Otišli mi da radimo u odmaralištu u Tučepima. Sve ide dobro, mi meso mijenjamo za alkohol, odakle nam pare, a moramo imat za pivu, vino… Prošlo četiri-pet dana, kad zove mene onaj jedan brko: „ Konobar, evo ja sam ovdje nekoliko dana, ni u jednom obroku nema ni komadić mesa, šta je ovo, kakva je ovo hrana“ ? Kažem ja, ne znam ja ništa, ja sam samo konobar. „ Daj mi zovi šefa“, veli brko. Dođe Mićo, onako krupan, pita ga šta je. Ovaj mu ispriča sve, a kaže njemu Mićo: „ Ajde, Isusa ti Boga, nisi se došo tovit ovdje, aj se kupaj, jebo ga ti“.
Priče se nastavljaju jedna za drugom.
Haso je bio jedan od onih likova koji pričaju, vode priču u onom smjeru u kojem hoće.
– A, da sam loš konobar, nastavlja Haso, ne bi me stavljali da služim Titu kad je bio u našem kraju i to nekoliko puta. Jedne prilike je dolazio sa svojom svitom. Mi ponijeli različitih pića, nikad ne znaš šta će Tito reći da hoće da popije. Bilo je tu raznih viskija, francuskih konjaka, vrhunskih vina, votke, paket loze, rakija raznih. Bio Tito i njih još jedanaest. Poredali im fotelje oko stola, sve kako treba. Vratili se iz lova, sjeli, Tito zapalio onu svoju cigaru. Uđem ja i pitam šta će piti. Tito se zamislio i kaže: „ Mogao bih ja jednu lozu“. Svi za njim lozu. Uh, mi ponijeli paket loze, davali je onima što cijepaju drva, šumarima, ostala nam samo jedna flaša. Direktor ljut, psuje nam sve, a ja mu kažem, šta se sikiraš, direktore, nasuću im ja po jednu lozu svima, to je dvanaest loza, u flaši ostaje još osam. Poslije ću samo Titi sipati lozu, a njima običnu „brlju“, svakako ne smiju pred njim komentarisati ništa. Pa, oni se smiju samo kad se on smije. Ti pošalji vozača da dovuče još loze, a nije ni Tito alkoholičar, pa da za sat popije osam loza, a do tada će doći nova…
Tako…
U toj kafanskoj atmosferi punoj dima, pića, ljudi su kroz smijeh bili u nekoj drugoj životnoj dimenziji, jer Haso nije političio, on je zabavljao ljude.
Mnoge tadašnje estradne zvijezde prilikom turneja družili su se sa Hasom.
U nekoliko navrata su mu plaćali taxi da dođe u Sarajevo i druži se sa njima.
***
Taj dan je neko napisao da je i Haso otišao.
On jeste otišao fizički, ali je ostao u narodu jer je preodređen da kroz svoje priče živi i dalje.
A, tamo negdje, izvan ovog svijeta, sada sjedi, malo nakrivljen, sa naznakom osmijeha na usnama i priča, priča, priča…
Nedžad Milanović
